Dobra vs. loša strana varanja

Osobe koje češće idu prečicom nego težim putem mogu prevariti i uveriti sami sebe da su zapravo pametniji nego što jesu, tvrdi Tom Stafford za BBC Future. Ali navodi takođe da će im se to i odbiti o glavu!

Iskrenost može biti na ceni ali laganje ima svoju dobru stranu – čak i kada zavaravamo sami sebe. Brojne studije su pokazale da oni koji su usavršili veštinu samoobmane mogu biti uspešniji u oblastima kao što su sport i biznis. Te osobe su možda čak i srećnije od osoba koje se uvek drže istine i koje su uvek iskrene prema sebi. Ali da li postoji loša strana verovanja u sopstvene laži?

Jedna fascinantna studija koju je sprovela Zoe Chance sa Univerziteta Jejl na test je stavila upravo ovu ideju. Tokom studije posmatrano je šta se dešava kada ljudi varaju na testu.

Tokom eksperimenta od studenata je traženo da urade standardne IQ testove i testove opšte informisanosti. Polovini ispitanika su dati testovi na kojima su se – navodno greškom – nalazili na dnu ištampani i odgovori. To je značilo da su stavljeni na test da li će odoleti iskušenju da provere svoje odgovore i isprave odgovore koje su pogrešili kako bi poboljšali svoj rezultat.

Neodoljiva prečica

Kao što ste mogli da pogodite, deo ispitanika nije mogao da odoli i da ne vara na testu. Na nivou grupe, oni koji su imali pristup odgovorima bolje su uradili test od onih koji su mogli da se oslone samo na svoje znanje. Bitna napomena svi učesnici testa izabrani su nasumično među studentima istog fakulteta, stoga se podrazumeva da su u proseku imali približno ista znanja i sposobnosti. (Ne možemo sa sigurnošću reći ko je varao – oni koji su imali odgovore vrlo verovatno bi i bez njih mogli imati najbolje rezultate – ali to znači da prosečan rezultat na nivou grupe zavisi delimično od ličnog znanja članova grupe i delimično od toga što su imali tačne odgovore dostupne tokom testa).

Ključno pitanje kojim se ovo istraživanje bavilo je: da li su osobe iz grupe “prepisivača” znale da se oslanjaju samo na pitanja, kao i da li su svoj uspeh na tekstu pripisivali isključivo svojoj inteligenciji?

Način na koji su istraživači ovo testirali je tako što su pitali studente da predvide kako će proći na follow-up testu. Bilo im je dozvoljeno da na kratko pogledaju novi test kako bi mogli da vide da se on sastoji od iste vrste pitanja – i, ono najvažnije, da ovaj test nema greškom ištampane odgovore na dnu. Istraživači su pretpostavili da oni studenti koji su varali na prethodnom testu – sada kada su shvatili da varanje na testu nije opcija – će proceniti da će znatno lošije uraditi drugi test.

Ali to nije bio slučaj! Samoobmana je odnela pobedu. Ljudi koji su imali pristup odgovorima predvideli su da će bolje uraditi drugi test – da će imati bolje rezultate u toj meri što bi značilo da imaju IQ viši za 10 od stvarnog. Naravno kada su testirani, drugi test su uradili znatno lošije od onoga što su predvideli.

Istraživači su sproveli još jedan eksperiment kako bi proverili da je sve to posledica preterane samouverenosti “prepisivača” u sopstvene sposobnosti. U ovom eksperimentu, studentima je ponuđena novčana nadoknada za sve one koji precizno pogode svoj rezultat u drugom testu. Naravno da su oni kojima je bila prvo data mogućnost da varaju precenili svoje sposobnosti i da su bili na gubitku “zaradivši” ukupno 20% manje od onih koji nisu varali.

Suština koja leži iza ovog eksperimenta je da su ove osobe uverile sebe da su pametnije nego što zapravo jesu. Možda postoje koristi od ovoga – pouzdanje, zadovoljstvo ili je lakše na taj način steknu poverenje – ali takođe postoje i loše strane. Svaki put kada se promeni situacija i promene se okolnosti a od vas se zahteva da precizno ocenite koliko dobro ćete uraditi nešto, sve ovo vas može navesti da uverite sebe i verujete u to da ste bolji nego što zapravo jeste.

Da samoobmana ima svoju cenu ima neke zanimljive implikacije. S moralne tačne gledišta, većina nas bi rekla da je samoobmana loša. Ali bez obzira na to da li je samoobmana nepoželjna, trebalo bi da očekujemo da je svi posedujemo u izvesnoj meri (zbog koristi), ali da se ne oslanjamo previše na nju (zbog loših strana).

Samoobmana nije nešto što je uvek dobro u većoj dozi – mora postojati u toj meri u kojoj su dobre strane u prednosti u odnosu na one loše strane. Sasvim sigurno svi mi zavaravamo sami sebe u izvesnoj meri. Ironično, budući da se radi o samoobmani nemožemo biti sigurni kada to radimo i koliko često.

Izvor: BBC Future

SHARE

Pročitajte ostale članke iz ove kategorije: